U pričama o Nakovu ima nostalgije, ali nema patetike. Ima kritike nekih događaja uzrokovanih viškom ideologije, ali nema osude ili, daleko bilo, mržnje. A kada piše o Americi, koju, by the way, Stevo neizmerno voli, on je kritičan prema pojavama koji tu veliku zemlju udaljavaju od onih ideala koji su je učinili svetionikom slobode za sve potlačene, ugnjetene i siromašne ljude sveta

Branko Ljuboja

U izdanju beogradske izdavačke kuće Dosije, objavljena je zbirka priča Stevana Stupara “Mit o Nakovu i druge pripovesti”. Zbirka se sastoji od 21 kratke priče, od kojih je većina tokom godina objavljivana u dnevnom listu Politika, u rubrici “Moj život u inostranstvu”. Shodno nazivu rubrike, naši ljudi rasuti širom globusa pišu crtice o svojim mukama, nadama, sećanjima, uspomenama, kao i zapažanjima o sredinama u belome svetu, u kojima su se zatekli u potrazi za parčetom boljeg života.

Stevan Stupar je rođen je u Kikindi 1960. godine, od oca Vojina i majke Smilje, rođene Ljuboja. Detinjstvo i ranu mladost je proveo u Nakovu, u vreme pune zrelosti jugoslovenske i socijalističke utopije, kada se činilo, a često i bivalo, da je svaki novi dan bolji od prethodnog. Bilo je to vreme kada su krute ideološke stege počele da popuštaju i kada je kulturni razvitak mladih ljudi obuhvatao i ozbiljne rasprave o novima albumima strane i domaće rok muzike, kritičko razmatranje evropskog autorskog filma ili dela novog Holivuda, jednom rečju kada se činilo da je sviran kraj dobu životarenja i nepostavljanja pitanja.

Posle završene srednje škole, Stevan par godina živi i radi u Beogradu, koji je sredinom osamdesetih bio istočnoevropska prestonica raznolikih kulturnih dešavanja, otvoren i za zapad i za istok. Taj i takav Beograd, intuitivno osetivši da će se stvari u njemu ubrzo drastično promeniti, Stevan napušta 1987. godine, odlučivši da potragu za svojom srećom nastavi u Čikagu, tom glavnom gradu Srba zapadne hemisfere. Kod Ujka Sema je radio na raznim poslovima. U Čikagu, sa jednim kraćim prekidom i povratkom u Kikindu, živi i danas.

Još od mladosti Stevan je imao literarne sklonosti. Samo ta večita čovekova borba za obezbeđivanje osnovnih egzistencijalnih potreba lišavala ga je onog ključnog resursa potrebnog za spisateljski rad – a to je vreme. I zato je sjajno što je odlučio da svoj talenat materijalizuje, pa makar i u poznijem životnom dobu.

Na ovom mestu ponoviću deo koji sam napisao u pogovoru knjige: “Dva su ključna toponima u ovoj zbirci. Nakovo, maleno selo kod Kikinde, na granici sa Rumunijom, u kome je Stevo proveo svoje detinjstvo i ranu mladost. I s druge strane, Čikago, američki megapolis u koji je, u dvadeset sedmoj godini, Stevo otišao da potraži svoju sreću, ako tako nešto uopšte može da se nađe. Dva sveta koja ni po čemu ne mogu da se porede. Međutim, Stevo ih je povezao. Jer i u Nakovu i u Čikagu pulsira život. Odvijaju se i drame i komedije.

Zato u pričama o Nakovu, ima nostalgije, ali nema patetike. Ima kritike nekih događaja uzrokovanih viškom ideologije, ali nema osude ili, daleko bilo, mržnje. A kada piše o Americi, koju, by the way, Stevo neizmerno voli, on je kritičan prema pojavama koji tu veliku zemlju udaljavaju od onih ideala koji su učinili svetionikom slobode za sve potlačene, ugnjetene i siromašne ljude sveta. Junaci njegovih američkih priča, uključujuči i njega samog, teško i naporno rade da bi obezbedeli parče onoga što se zove američki san. Ipak, svi oni kod Steve kao sapatnika, ali i kao pisca, imaju ono najvažnije – ljudsko razumevanje i saosećajnost.”

Na kraju ovog prikaza, lična opservacija. Pretpostavljam da ste naslutili, a ako jeste, u pravu ste. Stevan i ja smo bliski rođaci. Stevan je moj brat od tetke i kao stariji brat sa kojim sam provodio mnogo vremena u detinjstvu i mladosti, značajno je uticao na moj lični razvoj. Zbog te činjenice, može se pomisliti da sam pri pisanju ovog prikaza neobjektivan, što mogu da prihvatim i neću zbog toga da se izvinjavam. Ali, kada neko od vas što čita ove redove pročita knjigu, uveren sam da ćete poželeti isto kao i ja – da Stevan Stupar nastavi da piše.

__________

NAPOMENA: U Nakovu je 27. juna, u prepunoj sali Mesne zajednice  održana promocija knjige “Mit o Nakovu i druge pripovesti”. O knjizi su govorili profesor Smiljana Mirkov, jedan od recezenata knjige, zatim ugledna kikindska biblotekarka Marija Tanackov, profesor Jovica Trkulja, zahvaljujući čijoj upornosti je knjiga i objavljena, i moja malenkost. Prvi tiraž je bezmalo rasprodat, tako da je Stevan Stupar ostvario  cilj svakog pisca – da delo nađe svoje čitaoce.

Nakovačka “Barsa”

Žarko Bulajić, u ranoj mladosti od milošte zvani Klepan, preko noći, uz Laku, nesuđenog prvotimca „Ciriha” i švajcarskog žigola zvanog Bob Lačford, izraste u najzgodnijeg i najlepšeg mladića čitave generacije. Muškarca, za kojim je sve i mlado i staro od ženskinja bezuspešno i uzaludno jurilo. Urovan kakvim ga je Bog dao, sem u retkim trenucima nadahnuća, večno im je udar’o čeznju, kako onda, tako i na vjeki vjekov, pa nam zauvek, zato ostade zakleti neženja.

U sedamnaestoj godini života, Žak dobija ponudu koja se ne odbija: FK Partizan ga zove u svoje redove. Uslovi su više nego povoljni: besplatno školovanje, smeštaj i hrana, mesečna stipendija i dovoljno keša “na ruke”.  Toliko da su se u to vreme za te pare mogla kupiti dva nova “stojadina”. Roglavi Žaćo ponuđeno hladnokrvno odbija, da bi samo par meseci kasnije, iz inata potpuno napustio fudbal. Vratiće mu se nekoliko godina kasnije, ali za veliku igračku karijeru biće prekasno. Tako će on svoj sportski put završiti tamo gde je i počeo – u Barseloni. Nakovačkoj “Barsi”, centru našeg univerzuma, središtu jedinog sveta koji smo poznavali.

To, ko je i kada, prvi put nakovački Polet nazvao Barselonom, pouzdano se ne zna, ali nadimak se zadržao i opstao sve do današnjeg vremena. Polet, tim legendarnih igrača i besmrtnih, neprolaznih navijačkih pesama, od kojih bih, rado, izdvojio pobedničku, euforičnu, svojevrsnu “Carminu Triumphaliu”, čiji početni stihovi glase:

“U Nakovu zvone zvona, pobedila Barselona!”

(Narodnom pesniku nije ni malo smetalo da zvona i zvonjavu umetne u Poletovu himnu, iako su u Nakovu poslednji put zvona zvonila 1944. godine, na velelepnoj nemačkoj katoličkoj crkvi, pre nego što će je ljuti krajišnici, pristigli u Vojvodinu na talasima “osme ofanzive”, brže-bolje porušiti i od njenog materijala sazidati štale i obore).

Na utakmicu sam prvi put otišao sâm, sa pet godina, iskravši se iz kuće. Tamo će me odmah dočekati, uvek krvi žedno, neprijateljsko pleme. Razgnaće ih, ko Boško Jugoviću Turke na buljuke, moj prvi komšija preko puta ulice, nadaleko, širom sveta znani, čuveni Džigi. Bio je desetak godina stariji od mene, visok i naočit. Umeo je da priča, činilo mi se, kao niko nikad pre njega. I kao niko nikad posle njega.

(Izvod iz priče Stevan Stupara “Sijuksi i Apači iz Nakova”, objavljene u dnevnom listu Politika, decembra 2017.)

https://www.politika.rs/sr/clanak/394062/sijuksi-i-apaci-iz-nakova