Knjiga profesora Jovice Trkulje o čuvenom golgeteru nije pravolinijska i nije samo zbir biografskih i statitističkih podataka o jednom uspešnom fudbaleru. Čitajući je, pred vama se otvara slika o razvoju jednog malog sela, naseljenog krajiškim porodicima posle Drugog svetskog rta, sela kojem je fudbal, to “tjeranje za loptom”, kako su đedovi govorili, bio jedan od glavnih integrativnih činilaca
Piše: Branko Ljuboja
O knjizi
Veliki trud je uložen da se napravi knjiga o Bošku Bursaću. U podnaslovu stoji “Nakovačka fudbalska bajka”. Profesoru Trkulji rekao sam da je možda bolje da je stavio podnaslov “Nakovački fudbalski ep”, jer Borina karijera i sam život imaju više karakteristika epskog nego bajkovitog. Jer, poput junaka iz naše epske poezije, u Borinom životu je bilo graničnih situacija, kada je sticajem okolnosti bio prisiljen da nekoliko puta kreće iz početka.
Na primer, kada je zbog raspada Jugoslavije početkom devedestih morao da ode iz Rijeke i započne novi život, prvo u Nakovu, a potom u Arnemu. Ali, pošto je životna iskušenja i prepreke, zajedno sa svojom porodicom uspešno savladavao i naziv “Nakovačka fudbalska bajka” sasvim prihvatljiv.
Knjiga o Bošku Bursaću nije pravolinijska. Nije samo zbir biografskih i statitističkih podataka o jednom uspešnom fudbaleru i to je jedna od njenih najvećih vrednosti. Ja bih ovu knjigu nazvao “totalnom knjigom”. Zbog čega? Zato što je ona uspešan rezultat nastojanja da se objasne i pomenu sve važne činjenice i sve važne osobe koje su bile uključene u Borin život, kako fudbalski, tako i onaj sigurno važniji, porodični i društveni. Kada budete čitali ovu knjigu pred vama će otvoriti slika o razvoju jednog malog sela, naseljenog krajiškim porodicima iz mnogobrojih sela i zaseoka iz pre svega Grahova i Petrovca, ali i pokojih iz okoline Drvara, Banja Luke, Like, Dalmacije. Sela kojem je fudbal, to “tjeranje za loptom”, kako su naši đedovi govorili, bio jedan od glavnih integrativnih činilaca i koje će se najviše ponositi svojim Poletom i velikim brojem momaka koji će igrati fudbal po slavnim klubovima kako Jugoslavije, tako i evropskih zemalja.
A Boro je bio prvi. Onaj koji je otvorio vrata. Prometej. Za pohvalu je i činjenica da su u knjizi spomenute i one osobe koje su Boru usmerile tako da svoj bogom dati talenat ovlapoti. Jer ostvariti se u bilo čemu, pored dara, zahteva i odricanje.
Jeste da su muška deca u Nakovu rađala (a danas je, na žalost, u našim selima sve manje dece) sa urođenim talentom za sport, pogotovo fudbal, ali nemali broj njih je taj talenat straćio. Borini učitelji i nastavnici, pre svih nastavnik likovnog Živa Mirkov, ali i drugi, podsticali su kod njega bavljenje sportom, jednostavno osetiviši da sport, tačnije fudbal, nije više zaludno gubljenje vremena, već igra koja zadobija planetarnu popularnost i koja može biti prilika da se mladi i za njega talentovani momci, ostvare. Prava podrška u trenucima mladalačkih zanosa je preko potrebna i nju je Boro dobio.
Pored škole, svakako je najvažnija podrška porodice. U knjizi su detaljno obrađeni podaci o Borinoj porodici, ali autor proširuje priču porodici elaboracijom o onom naročitom moralu koji je dugo vremena krasio krajiške porodice. To je duboko poštovanje prema roditeljima i nesebična bratska i sestrinska ljubav. Zahvaljujući tom etosu i porukama o časti i poštenju i samodricanju koji su se prenosili iz generacije u generaciju, Boro, a i ostali naši fudbaleri, uspeli su da izgrade velike karijere skoro potpuno sami, bez podrške sa strane. A važno je bilo i to da su Borini roditelji u njemu videli čoveka koji se bori za svoje parče hleba i za slavu prezimena Bursać, a ne, kako je to danas neretko slučaj, vreću para koja posle tri treninga i dve utakmice treba da igra u “Barceloni” i reši porodici egzistencijalne probleme.
Bogatstvo knjige je i veliki broj fotografija, kako iz fudbalskog, tako i iz ličnog Borinog života. Boro je igrao u vreme kada tehnologija nije bila na današnjem nivou i kada se na internetu može naći hiljade snimaka i fotografija skoro svakog stanovnika planete. Zato su fotografije iz knjige dragocene, jer se nalaze na jednom mestu i gledane nezavisno od Trkuljinog sjajnog teksta mogu pružiti uvid u razvoj Borine karijere.
Da zaključim o knjizi. Ona je jedan emotivan, nostalgičan i dokumentovan prikaz život jednog sjajnog i velikog fudbalera i još boljeg čoveka. Neko će možda reći da je u knjizi nekritički idealizovno jedno prohujalo vreme i da je to još jedan prilog poznatom sindromu “bolje prošlosti”. A ja vas pitam – Zar ta prošlost nije bila bolja?
O druženju sa Borom
Sa Borom sam počeo da prijateljujem po njegovom drugom odlasku u Holandiju, kada je počeo da se bavi menadžerskim poslom. Dakle, ne sećam ga se kao fudbalera, mada sam kako klinac i pasionirani čitalac Sporta znao za njegove fudblaske uspehe, pogotovo u Viteseu. Kao osobu, viđao sam ga kao dete kada je sa svojim kolima iz Holandije sa karakterističnom oker registracijom dolazio u tazbinu u nakovačku Drugu ulicu kod Gačića, čija je kuća bila preko puta kuće moga tetka Vojina Stupara. Moja tetka Smilja mi je, sa velikom dozom poštovanja, govorila “To ti je Boro Bursać, on igra fudbal u Holandiji.”
Kada smo upoznali, jednom prilikom smo zajedno sa nedavno preminulim Neđom Jarićem išli zajedno u Suboticu da gledamo utakmicu u kojoj je igrao i Vlado Mudrinić, sjajni fudbaler iz Nakova. Bio sam sekratar OFK Kikinde. Bile su to devedesete, u klubu je kao i svuda okolo vladala velika besparica, kasnile su plate po nekoliko meseci, ali smo se nekako batrgali. Neđo je tad pitao Boru kako bi generalnog sekretara kluba vozili u Holandiji. Boro je rekao da bi verovatno došao uniformisani vozač, sa velikom limuzinom. Vozač bi sekretaru otvorio vrata, sve po protokolu. Onda se našalio, dok smo skvrčeni sedeli u Neđinom jugu, da je Neđo mogao da obuče Naftagasovo radno odelo, pa bi ličilo da i ja imam službenog vozača. Ovo je dokaz Borine duhovitosti, koja se krila iz njegove urođene staloženosti.
Prilikom svakog njegovog dolaska u Nakovo, redovno smo pili kafu na terasi “Kafe Kafea”. Utisak koji sam tad stekao o Bori i do koga držim i danas da je on bio čovek urođene gospodstvenosti i mirnoće. Naročito sam zapazio da nikad ne priča o svojim slavnim danima, da kod njega nema onog “ja pa ja”, čemu smo, da budem potpuno iskren, mi Nakovčani skloni. Bio je u skladu sa savremenošću, pogotovo kada je fudbal u pitanju. Zato nije ni čudo što je bez ijednog promašaja dovodio naše igrače u Vitese. Počev od, na žalost takođe pokojnog, Čurovića, preko Marka Perovića, Nenada Grozdića, sve do Igora Glušćevića i Dragoslava Jevrića, Borini igrači su ostavili trag u Viteseu, a uvek su isticali Borine zasluge za svoj dolazak u Arnem.
Namejan je bio uvek kada je pričao o porodici, naročito o deci Saši i Mirjani. Kada sam čuo da je preminuo, bio sam duboko potresen. Bilo je to vreme korone, karantina i zatvorenosti. Ali do nas ovde došao je snimak potresnog oproštaja koji su navijači Vitesea priredli prilikom Borine kremacije. Smatrao sam da Boro zaslužuje da se i mi ovde dostojno oprostimo od njega. Uz podršku Željka Bodrožića, urednika Kikindskih napisao sam tekst o Bori, koji je, pruživši mi tako veliku čast i profesor Trkulja objavio u knjizi. A porodica Bursać mi je ukazala još veću čast, jer sam govorio prilikom Borinog poslednjog dolaska u Nakovo i polaganja njegove urne na nakovačkom groblju. Krug je tako zatovoren, ali priča o Bori nije. Trajaće dok god bude priče o fudbalu, toj stvarno najvažnijoj sporednoj stvari na svetu.
Povratak Poletu
Mislim da bi bilo dobro da, kao što je Boro otvorio vrata nakovačkim fudbalerima, i ova knjiga o njemu proizvede sličan efekat. Neka ona bude prva u ediciji o fudbalerima koji su Nakovo učinili prepoznatljivim toponimom na fudblaskoj mapi ovih prostora. Trebalo bi uraditi monografije o Crnom Borovnici, Fici Babiću, Burli, Pižonu Majstoroviću, Caru Lukaču. Zašto ne i o Milošu Šestiću, koji je odabrao Polet da u njemu završi karijeru i koga svi držimo da je naš. Ili o generaciji Meje, Ure, Miše Kovrlije, Egelje, Đuše, Ćuka, Koje i drugih koji su od OFK Kikinde napravili klub koji je decenijama izazivao strahopošotvanje Možda i jednu o onima koji su svoj talenat posvetili najviše Poletu, poput Steve Mudrinića, Tipe Galića, Bokana. Dodati tu Lakinu, Žućinu, Ćojkinu i Kljukinu generaciji.
Mnoge sam izostavio, neka mi oproste. Možda se pitate zašto koristima nadimke za gore pomenute. Pa, zato što su naši, kao što je naš i Polet koji sledeće godine slavi 80 godina od osnivanja. Polet u kome je i Boro napravio prve fudbalske korake. Polet kome se Boro uvek vraćao, kao što mu se vratio večeras.
Životopis golgetera
Rođen u Bosanskom Grahovu 1945. godine, odrastao i školovao se u Nakovu, gde je i započeo fudbalsku karijeru. Kao talentovani osamnaestogodišnjak prelazi u zrenjaninski Proleter, tada drugoligaša (postigao 11 golova na 20 utakmica), a potom 1964. godine dolazi na riječku “Kantridu” i u narednih osam sezona u dresu Rijeke, u prvoligaškoj i drugoligaškoj konkurenciji, beleži 179 nastupa i 90 golova. I dalje je najbolji strelac ovog kluba svih vremena. Potom dve sezone nastupa za Zagreb, a u drugoj predvodi tim do ukaska u Prvu saveznu ligu. I tu je potvrdio golgeterske sposobnosti – na 46 utakmica postigao je 30 golova.
Iz Zagreba se seli u holandski Vitese i za šest godina zaslužio je da mu se ime piše zlatnim slovima u istoriji ovog kluba. Odigrao je 211 utakmica i postigao 78 golova, čime je postao najbolji strelac kluba u najvišem rangu.
Nakon igračke karijere vratio se u Rijeku, ali ga je ratni vihor vratio u Nakovo, i ubrzo ponovo u Holandiju, na poziv svog Vitesea – postao je skaut kluba. I u toj ulozi bio je uspešan i u holandski klub doveo brojne uspešne fudbalere iz naših krajeva.
Preminuo je 2020. godine u Arnemu, u Holandiji, a sahranjen u Nakovu.
Promocija u Nakovu
Promocija knjige prof. dr Jovice Trkulje “Boško Bursać – Nakovačka fudbalska bajka” održana je u Nakovu početkom avgusta. Pred mnogobrojnom publikom u Sali bioskopa, pored autora, govorili su recezenti prof. dr. Smiljana Mirkov i moja malenkost, te Aleksandar Saša Bursać, Boškov sin. Porodica Bursać je sav prihod od prodaje knjige uplatila nakovačkom Poletu.
