“Pumpadžija-rednek zove se Srđan Srdić, on živi u svih pet mojih do sada objavljenih romana, to je moja prastara caka, želja da pokušam da objasnim i najnaivnijim čitaocima da je literatura prostor slobode u kom mogu da stvorim čak i jednog takvog sebe. A i od početka sam hteo da me niko ne uzima previše za ozbiljno, prvi ja to ne radim”, kaže kikindski pisac u razgovoru za Kikindske.online povodom svog novog romana “Autosekcija”
KIKINDSKE: Otkud ideja za ovako organizovan rukopis koji je nastajao tokom dvadeset dana u kojima ste pisali po deset hiljada karaktera sa razmacima dnevno? Da li je u pitanju stilska vežba, poetičko rešenje ili eksperimentalni pristup?
SRDIĆ: Nije bilo ideje. Imao sam ideju da napišem sasvim drugačiju knjigu, znatno kompleksniju i dužu. Krenuo sam, išlo je loše i to godinama, nisam bio zadovoljan stvarima. A onda sam, u svojstvu izdavača, posetio Sajam knjiga i to me prilično iznerviralo, sveukupna atmosfera tamo, paradoks da se žali nad sudbinom manifestacije koja decenijama ne liči ni na šta. Treća stavka: gajim neopisivu averziju prema pojmu autofikcija koji sam po sebi ništa smisleno ne znači, a još je gore ako se odnosi na zamisao da bi čitaoci trebalo da čitaju knjige u kojima ih autori obaveštavaju o sebi samima, nešto kao postmoderni memoari, pa i jezivije od toga. Želeo sam da sve to demoliram.
KIKINDSKE: Očigledno je došlo vreme za podrivanje i dekonstrukciju autofikcije. Kako vi to radite i koja je uloga jednog pumpadžije-redneka u tom procesu?
SRDIĆ: Došlo je odavno, slažem se. Već i sam pojam memoara podrazumeva kategoriju istine kojoj nikako nije mesto u fikcionalnoj književnosti. Balzakov Pariz neodoljivo podseća na Pariz Balzakovog vremena ali to je, pre svega, Pariz nikada postojećeg Ežena de Rastinjaka. Ne postoji istina u fikciji osim istine same fikcije koja je više interna plauzibilnost nego istina kakvu znamo iz religijskog kanona, recimo. Pumpadžija-rednek zove se Srđan Srdić, on živi u svih pet mojih do sada objavljenih romana, to je moja prastara caka, želja da pokušam da objasnim i najnaivnijim čitaocima da je literatura prostor slobode u kom mogu da stvorim čak i jednog takvog sebe. A i od početka sam hteo da me niko ne uzima previše za ozbiljno, prvi ja to ne radim.
KIKINDSKE: U romanu pominjete esej koji ste pisali o snovima i romanu Ljubavna pesma. Kako danas gledate na proces pisanja tog romana – u smislu pripreme, istraživanja, itd. – u odnosu na ovaj?
SRDIĆ: Ljubavna pesma je totalna književnost. To je moja najbolja knjiga pored romana Srebrna magla pada. Tako mislim, imam argumente za to i tvrdim da će vreme pokazati da sam bio u pravu. Mene neće biti a te dve knjige će ostati. Prema ovoj novoj nemam takav odnos, završetak njenog pisanja i ja smo trenutno na premaloj udaljenosti, kasnije ću proceniti šta mislim o svemu. Ljubavna pesma je knjiga koja je zahtevala moju višegodišnju ekstremnu posvećenost što me koštalo dosta zdravlja. Ne žalim se na to, naprotiv. Knjiga je bila vredna svega što sam preživljavao dok sam je pisao a i nakon toga, ponosan sam na nju.
KIKINDSKE: Ivan Radosavljević u pogovoru ističe da bi ovaj roman, pošto je toliko neposredan i autoironičan, mogao da postane vaša najčitanija knjiga do sada. Kako se odnosite prema toj pretpostavci i recepciji kod čitalaca i kritike uopšte?
SRDIĆ: Ivan je moj večni urednik, tako će i ostati. Ivan je za mene najočigledniji primer književnog autoriteta onakvog kakav treba da bude. Mi danas nemamo većeg poznavaoca književnosti od njega. Mogu samo da mu verujem, zabavno je razmišljati na taj način.
KIKINDSKE: Roman ima nekoliko tematskih krugova i veza sa ostalim akterima književnog i privatnog života. Da li se privatno i poslovno uvek dodiruju u ovakvim delima na granici fikcije i stvarnosti?
SRDIĆ: Da, svakako, mada sam težio ka tome da dešifrovanje različitih kodova koji dolaze iz književnosti i stvarnosti ne bude od prioritetne važnosti za razumevanje knjige.
KIKINDSKE: Zašto u romanu često pominjete termin ukucavanje teksta umesto pisanje?
SRDIĆ: Reč ukucavanje u sebi sadrži nešto zastrašujuće neopozivo. S druge strane, zvuči i pomalo pretenciozno, kao nešto što bi trebalo porušiti, izvrgnuti ruglu. A to je ono što ova knjiga radi, nadam se.
Za Kikindske: Dragan Babić, književni kritičar
