“Sa grupom studenata i srednjoškolaca 2020. godine pripremio sam kreativnu dramu o životu Melanije Gačić, naš volonter i sugrađanin Danilo Stankić igrao je monodramu o Dušanu Vasiljevu, a za 23. januar naš uvaženi saradnik Slavoljub Matić priprema monodramu o Đoki Radaku u okviru istoimene izložbe”, kaže za Kikindske Dragan Kuirski, viši muzejski pedagog, koji piše doktorsku disertaciju o muzejskom teatru
Gordana Perunović Fijat
Dragan Kuirski, viši muzejski pedagog kikindskog Narodnog muzeja radi doktorsku disertaciju na beogradskom Filozofskom fakultetu, na Katedri za istoriju umetnosti i Centru za muzeologiju i heritologiju. Tema je muzejski teatar, efikasan način da se rad i sadržaj muzeja približi posetiocima, prvenstveno mladim, kroz dramatizaciju.
Foto: Narodni muzej Kikinda
KIKINDSKE: Odakle interesovanje za ovakvu temu?
DRAGAN KIURSKI: Ideju o muzejskom teatru preneo sam sa bivšeg radnog mesta, Osnovne škole “6.oktobar”, gde sam sa decom radio dramske radionice i dramske predstave. Bilo je očekivano da ovu praksu prenesem i u Narodni muzej. Brzo sam ustanovio da je moguće dramatizovati svaku temu, svaku oblast, predmet ili istorijsku ličnost, a kroz literaturu sam se uverio da muzejski teatar postoji i da je široko prisutan u praksi mnogih muzeja.
KIKINDSKE: Gde se ovaj oblik rada pojavio?
KIURSKI: Počelo je u Skandinaviji, preciznije u muzeju Skansen u Stokholmu. Artur Hazelijus, švedski folklorista s kraja devetnaestog veka, prvi je zastupao koncept “oživljene istorije”. Na jednoj izložbi u muzeju su izgrađene replike kuća iz svih delova Švedske, a u kuće su postavljene lutke u narodnim nošnjama, koje su predstavljale stanovništvo u raznim aktivnostima. Hazelijus je prvi postavio pitanje: a zašto te lutke ne bi bile zamenjene – ljudima, koji bi isto obukli narodne nošnje i izvodili svakidašnje aktivnosti švedskog sela pred publikom? To je naišlo na dobar prijem, nova koncepcija u kojoj muzejska izložba ne sadrži samo predmete koje posetioci gledaju, nego se predmeti koriste u dinamičnom smislu.
KIKINDSKE: Da li je ovaj nov koncept naišao na prijem i u drugim zemljama?
KIURSKI: Naravno, odlično se primio, pre svega u zemljama zapadne Evrope i u severnoj Americi. Brzo su tamošnji muzeolozi shvatili da nema potrebe gledati lutku ili kip sa likom istorijske ličnosti kad tu ličnost može da predstavi muzejski radnik, volonter ili profesionalni glumac koji priča o životu slavnog poglavice ili generala ili ga čak glumi, govori u prvom licu. To se pokazalo svaki put kad sam radio predstave sa decom i mladima u okviru šireg muzejskog programa. Sa grupom studenata i srednjoškolaca pripremio sam kreativnu dramu o životu Melanije Gačić, ta predstava je odigrana šest puta u toku 2020. godine. Naš volonter i sugrađanin Danilo Stankić igrao je monodramu o Dušanu Vasiljevu. Za 23. januar naš uvaženi saradnik Slavoljub Matić priprema monodramu o Đoki Radaku u okviru istoimene izložbe. Predstava počinje u 19 sati, pozivam publiku na zaista nesvakidašnji dramski događaj.
KIKINDSKE: A kakav je tretman muzejskog teatra u konceptu kulture?
KIURSKI: Forme su različite, od jednostavnih kao što je monolog, interpretacija u prvom licu, do zahtevnih, kao što je igranje kontroverznih i izazovnih tema – muzejski teatar uvek je primenjeni teatar, koji služi edukaciji, zabavi i pokretanju emocija. Kroz ove forme mogu da se tretiraju nasilje prema ženama, korupcija, odnos prema marginalizovanim grupama. Matica srpska ima izvanrednu predstavu o osobama s invaliditetom. U muzeskom teatru primenjuje se pantomima, lutkarske predstave, muzičke i plesne tačke. Moguća je rekonstrukcija istorijskih događaja, atentata, buna, bitaka, protesta. To ne mogu da prikažu samo eksponati. Najbolje to znanje prenosi živa osoba.
KIKINDSKE: Kakva su iskustva drugih muzeja?
KIURSKI: U SFRJ se muzejski teatar pojavio 1972. godine, “Crveni teatar” u Muzeju revolucije. Učesnici su dramatizovali sadržaj pisama koja su ljudi u logoru pisali noć pre nego što su pogubljeni. Onda je sledila duga pauza, do 2009. godine, kad je Muzej grada Beograda pokrenuo serijal monodrama “Kod kneginje Ljubice na kafi”, u Konaku kneginje Ljubice. Redovan program ima Dom Jevrema Grujića sa dve predstave, “Mala crna haljina” i “Dve žene i jedan rat”. Muzej Vuka i Dositeja ima dve predstave, jednu o životu Mine Karadžić i drugu o Dositeju. Sve ovo odigrava se u Beogradu. U Novom Sadu, Spomen zbirka Pavla Beljanskog i Teatar mladih imaju predstavu o životu Pavla Beljanskog. U Muzeju Vojvodine zastupljene su lutkarske predstave sa temama iz stalne postavke. Od nedavno i Muzej Krajine u Negotinu ima predstavu “Ja ću tebi ljuba biti” o životu Marije i Stevana Mokranjca. Postoje u svetu muzeji koji organizuju rekonstrukcije bitaka iz davnih vremena, sa autentičnim eksponatima i kostimima za sve učesnike. To je moguće i kod nas, samo treba ulaganja i treba – ljudi koje to zanima.
G. P. F.
