Izložba Narodnog muzeja “24 sata u Kikindi osamdesetih godina XX veka” produžena je do oktobra
Mirna Laković
Po čemu pamtite osamdesete godine prošlog veka? Da li su to letovanja u radničkim odmaralištima, jugoslovenska pank rok scena, šverc Vegete i kaseta Lepe Brene, inflacija, sistem “par-nepar”, nestašice, bonovi za benzin ili vreme kada se porodica okupljala u dnevnim sobama, obučena kao iz Burde, ispred televizora marke RIZ Grandcolor? Da li su vam prva asocijacija na osamdesete radne akcije, solidarnost i drugarstvo, kompilacija “Paket aranžman” beogradske novotalasne scene, reforme Milke Planinc koje nikada nisu do kraja sprovedene ili “jogurt revolucija”?
Ako ste osamdesetih živeli, kako ih se sećate? A ako ste rođeni mnogo kasnije, kako su vam ih prepričavali?
Nešto što će razdrmati iluzije o bezbrižnosti osamdesetih godina, ovako autori opisuju izložbu “24 sata u Kikindi osamdesetih godina XX veka”, koja je otvorena sredinom maja u Galeriji “Nova” kikindskog Narodnog muzeja. Planirano je da traje do 11. avgusta, ali je zbog interesovanja i posećenosti produžena do oktobra, tako da imate još vremena da vam iluzije o prošlosti budu raspršene. Ili ne.
Za one iz Kikinde, da li znate da su osamdesete godine te kada je u Kikindi otovoren dobila prvi hotel A kategorije u Vojvodini, Hotel “Narvik”, nazvan po pobratimskom gradu u Norveškoj (hotel koji već godinama propada kao ruglo u centru grada), novu bolnicu, otvoreni bazen (izgrađen novcem kikindskih radnika), gradski trg, koji je bio prvi projekat u Srbiji razvijene pešačke zone u rekonstruisanom istorijskom centru? Da su tih godina osnovane manifestacije Dani ludaje i Simpozijum skulpture “Terra“? Sećate li ih se sa nostalgijom ili mučninom?
“Ponedeljak, peti maj, 1980. godine. Osam sati ujutru. Petar Grujić, učenik sedmog razreda OŠ ‘Žarko Zrenjanin’ seo je u drugu klupu do vrata sa najboljim drugom iz odeljenja Dušanom. U učionicu je ušla razredna. Bila je uplakana. ‘Deco, juče je umro drug Tito.’ Naravno, Petar je to znao. U ušima su mu odzvanjale reči njegovog zabrinutog oca ‘Šta će sada biti?'”
I bilo je, decenije koje su sledile nisu donele mnogo toga dobrog, ali zavisi od toga koga pitate. Ovo je samo jedna od dvadesetak priča osmišljenih na osnovu stvarnih događaja sa izmišljenim likovima, koje su deo ove interaktivne izložbe.
Povod za ovu izložbu je, po rečima Vladislava Vujina, jednog od autora, kupovina automobila belog Opel kadeta porodice Jović, čiji su delovi proizvedeni u Industriji delova automobila u Kikindi 1982. godine, koji bi trebao da bude deo stalne buduće postavke. IDA je osamdeesetih godina za Opel proizvodila delove, koji bi se potom slali u Nemačku, a zauzvrat u Kikindu su stizali gotovi automobili koje ste ovde mogli da kupite u Auto kući. (Ne mogu a da se istog trenutka ne setim činjenice da je ta ista Auto kuća ne tako davno bila predmet zloupotrebe trenutne vlasti. Što mi zaista otežava viđenje poslednje tri decenije kao bolje od one koja je predmet ove izložbe i to da ih ne poredim.)
Svaka priča povezuje više različitih tema karakterističnih za život u jugoslovenskoj Kikindi, pa tako porodica odlazi na letovanje teškom mukom na kredit kupljenim Opelom, u radničko odmaralište kikindske Livnice u Milni na Braču. Sledeće fabričko odmaralište koje je Livnica otvorila 1988. godine bilo je Vlaina, na planini Kukavica, u kom je i autorka ovih redova prohodala.
“Želeli smo da ga izožimo u galeriji, ali nije bilo moguće uneti ga, pa je on izložen na ulazu u galeriju. To je osnova zašto smo i krenuli da pravimo ovu izložbu. Kada smo malo zagrebali, shvatili smo da je to decenija koja je puno značila za Kikindu, jer u toj deceniji mnogo stvari je izgrađeno. Počev od hotela, nove bolnica, nove autobuske stanice. Zatim je 1984. godine izgrađen gradski trg, Galadska, dobar deo Mikronaselja”, započinje naš razgovor Vladislav Vujin.
Kako kaže, koncept izložbe je drugačiji, jer su hteli da u okviru dvadeset i četiri sata osmisle događaje u gradu za svaki sat. Neki od događaja su se odnosili na celu državu, ali većina je lokalnog karaktera. Tako izložba kreće događajem od 30. juna 1980. godine, kada se nešto posle ponoći u novoj kikindskoj bolnici rodila devojčica Monika. Tu se priča nastavlja na podatke o natalitetu i mortalitetu, uslovima rada medicinskih radnika i protestu ispred bolnice u maju 1988. godine. Osamdesetih godina rođenih beba bilo je duplo više nego preminulih ljudi u ovom gradu, dok je u današnje vreme broj preminulih duplo većih od broja rođenih.
Zatim, kroz priču o ugostiteljskim objektima, provlači se priča o noćnom životu u Kikindi, rokenrol sceni, bizarnim običajima poput šetanja u krug, za koje autori kažu da ne znaju da li se dešavalo igde osim u kikindskim diskotekama.
Pričom o Blagoju Majstoroviću, izmišljenom traktoristi IPP Banata, koji je 4. jula 1988. godine morao da istovara pšenicu, autori su hteli da dočaraju kako mnogi nisu bili pošteđeni teškog rada, iako je bio neradan dan, odnosno državni praznik “Dan Borca”. Nestašicu struje i stopu inflacije, autori su pokušali da prikažu kroz priču o Banetu iz Obrenovca, mehaničaru autodroma koji je dva dana pred 1. maj stigao u Šumicu, istovarao nove autiće, jer ih se nekoliko pokvarilo zbog nestabilnog strujnog napona, pa je i cena žetona za jednu petominutnu vožnju morala da poraste i iznosila je pet hiljada dinara, odnosno “jedna vožnja – jedan Tito” (lik Josipa Broza Tita bio je na toj novčanici).
Jedan od segmenata izložbe govori o “jogurt revoluciji”, protestima održanim u Novom Sadu i širom Vojvodine krajem osamdesetih.
“Imamo i kratak film Želimira Žilnika. Jedna je jedina fotografija sa kikindskog “događanja naroda” koju mi imamo i koja je objavljena u knjizi ‘Bilo jednom u Kikindi’ i na toj fotografiji se nalazi Želimir Žilnik, koji je bio tada u Kikindi i snimao film “Stara mašina”, i kadrove je pored Novog Sada, snimao i u Zrenjaninu i Kikindi”, nastavlja priču Vujin.
Kao prošlogodišnji nosioci titule najboljeg muzeja u Srbiji, krajem maja ove godine Narodni muzej Kikinda organizovao je dodelu nagrade Internacionalnog komiteta muzejskih društava (ICOM) i tom prilikom su muzejski radnici iz cele Srbije bili zaintrigirani konceptom izložbe podeljene na 24 sata i izmišljenim pričama, u kojima ima mnogo opisa i detalja.
“Istoričari vole da kažu da su osamdesete bile decenija kada nam je istorija eksplodirala u lice, i ti tačno vidiš, od Titove smrti do početka rata, to je ta dekada. ‘Šta će sad biti?’ To su reči koje su obeležile celu tu deceniju, pola Jugoslavije je mislilo da je gotovo, što i jeste bilo. Tih deset godina je ustvari puklo sve”, dodaje Vujin.
Kako kaže, bilo je teško naći eksponate za ovu izložbu, između ostalog zbog toga što nismo svesni da su stvari koje smo koristili pre četrdeset godina danas deo istorije i kao takve mogu da budu muzejski eksponat. Među izloženim predmetima možete videti odeću, nameštaj, kućne aparate, časopise, ambalaže prehrambenih proizvoda, ambalaže alkoholnih pića, video kasete, sve ono što se proizvodilo i koristilo u Kikindi ili Jugoslaviji osamdesetih godina.
“Pokupio sam konzerve iz fabrike Prima, ako je bilo potrebno štampao sam etikete. Kuhinja je originalna, firme “Petar Drrapšin”, prve kikindske fabrike koja je ugašena, video kasete sam našao jer je moj brat držao videoteku, ostatak smo doneli iz naših kuća. Kada živiš u nekom periodu, nemaš osećaj da će stvari koje u tom trenutku koristiš jednog dana biti deo istorije i potencijalni muzejski eksponat”, zaključuje Vladislav Vujin.
Kaže da su utisci posetilaca izložbe bili od ushićenja, preko zadovoljstva do mučnine.
“Pravi rolerkoster emocija. Koliko god mi mislili da je to decenija u kojoj je svima bilo lepo, nije bilo tako. Kad malo dublje zagrebeš neke istorijske podatke, vidiš da je to decenija kada se jedna država raspadala po svim šavovima. A devedesete su kraj. I lokalna zajednica se raspadala, a mi to nismo videli”, smatra Vujin.
Na kraju, on se ipak ove decenije seća po nekim lepšim stvarima.
“Ja osamdesete pamtim po rok muzici, jer je sigurno da smo imali najbolju rokenrol muziku u istočnoj Evropi, kažu da je jugoslovenska rok scena bila po kvalitetu odmah iza britanske. Osamdesete godine u Kikindi su, što se rokenrola tiče, zaista vreme kada smo imali scenu gde je mogla da se čuje apsolutno cela lepeza muzičkog spektra, od hevi metala, do ska, panka, popa”, završava Vujin naš razgovor.
Iako sada kaže da ne treba upoređivati decenije, to upravo jeste jedan od ciljeva ove izložbe koji je autorski tim naveo. Umetnost treba da nas navede na razmišljanje, ali ne i da nam kaže šta da mislimo. Procenite sami ovu ravnotežu u Galeriji “Nova” Narodnog muzeja, čije je radno vreme od utorka do subote, od deset sati prepodne do osam sati uveče.
