Ko je i kad u Kikindu doneo prve banane? Nije zabeleženo, još manje ovekovečeno u medijima tog doba. Kako izgleda, ovo voće pojavilo se prvi put u ovdašnjim prodavnicama davnih šezdesetih godina, još u FNRJ pre nego što je postala SFRJ, nesumnjivo iz uvoza i to iz prilično udaljenih prekomorskih zemalja.
Za limun, mandarinu i narandžu smo već znali, čak smo ih i jeli, tu oko Nove godine. U paketićima koje su deca tada dobijala nalazila bi se, osim čokolada i raznih slanih i slatkih praznih kalorija, po jedna ili dve narandže ili mandarine. Banana se pojavila kasnije, a od pojave bila je “sumnjiva”, naročito starijima: ona je, naime, kršila tradicionalni kalendar po kome se “tačno zna” kad se koje voće ili povrće jede, što znači – onda kad mu je sezona. I onda se pojavi neka čudna voćka koja može da se jede cele godine, a uvek je ima u prodavnicama. Tu nešto nije bilo u redu.
Teoretičari zavere, kakvih ima u svakoj porodici, optužili su je da je štetna, naročito za decu. Pedijatri su bili drugog mišljenja, pa su majkama male dece savetovali da potomstvu uvedu bananu u ishranu. Ništa jednostavnije, meka pulpa se izgnječi i to je to, beba može da je pojede i pre nego što dobije zube. Nema kuvanja, nema prženja. Moja mlađa sestra Biljana (1970.) već je dobijala pola banane za užinu kad je napunila pet meseci.
Popularnosti banane znatno su doprineli holivudski filmovi u kojima deca i šimpanze jedu banane – ljušteći iz zubima dok odrasli ljudi nose tamo – amo velike grozdove ove voćke. Akciju su nastavili “ženski” časopisi donoseći recepte za jela, prvenstveno slatkiše, u koja se ubacuje i sveža narezana banana. Jedno vreme bio je veoma popularan rolat “mačje oči”, u koji se naređaju po dve banane uporedo, pa umotaju u bogat gust fil od čokolade, a tek onda u koru od testa. Kad se seče parče rolata da bi se prenelo na tanjir, na preseku se vide dve svetle mrlje koje su stvarno podsećale na dva sjajna oka.
Kokosov orah i ananas videla sam kod izvesne Kovice u Beogradu gde sam išla u posetu sa baba Radinkom. Ta babina rođaka, devojka iz malog sela pored Tise, udala se za pilota, čime je preskočila nekoliko stepenica na lestvici ondašnjeg besklasnog društva i iz kuće bez kupatila prešla u prestižan stan sa parnim grejanjem i liftom. Pilot, mnogo stariji od svoje neveste, donosio je s putovanja egzotično voće koje je stajalo na počasnom mestu, tako da sam mogla da ga vidim, ne i da probam, pošto domaćica još nije znala šta se radi s tim čudnim stvarima.
Posle sam čitala knjige o egzotičnim krajevima, a pisci su naveliko opisivali voćne vrste kakvih nema kod nas: mango, papaju, liči, japansku jabuku, indijsku bodljikavu krušku (koja je sve samo ne kruška), mangustanu itd. To je moglo onda samo da se zamisli. Sada nekih vrsta već ima po lokalnim prodavnicama, samo, nema tako mnogo onih koji kupuju, više gledamo. Banana su redovno u ponudi svakog, čak i najmanjeg marketa koji drži do sebe, ljudi ne pitaju šta košta, samo ako je “na akciji”, to jest na sniženju.
Najjasniji pokazatelj ovdašnje ekonomije su one poznate scene kad banane “na akciji” iz prodavnice pokupuju nakupci pa prodaju na pijaci, po višoj ceni. I potrošači kupuju li kupuju, misleći da su kupovinom na pijaci – uštedeli. Takođe može da se postavi i pitanje zašto je jabuka iz Nakova ili Višnjićeva skuplja od banane iz Kolumbije ili Ekvadora, ali, to već spada u uvoznu politiku a ne u nostalgiju.
Gordana Perunović Fijat
