Posle raspada Jugoslavije i svih zanimljivosti koje su nas od tada zadesile, ni od amaterizma nije ostalo baš mnogo, barem gledano sa aspekta nekadašnjeg tretmana i ulaganja

Gordana Perunović Fijat

Ko god da je rekao kako će u socijalizmu svi pisati pesme – bio je u pravu, barem što se Kikinde tiče. Tih nostalgičnih pedeseih, šezdesetih pa sve do devedesetih godina amaterskom umetničkom izrazu ništa nije moglo da stane na put, a izgledalo je da će tako i ostati. Pesničkih manifestacija bilo je u svakom selu i bar jednom godišnje. Za razliku od Branislava Nušića, koji je u životu napisao dve pesme, pa zbog prve dobio batine, a zbog druge dve godine robije, svi ovi pesnici, od dece do sedih glava, pisali su svoja dela potpuno nekažnjeno, ni lektori nisu smeli da im izmene tačku ili tri tačke u rafiniranom stihu. I sve je to objavljivano u ogromnim tiražima i bez ikakvog troška za pesnike – bilo je para i Kulturno-prosvetnih zajednica, a svaka firma bila je ponosna da neko od njenih zaposlenih piše i objavljuje pesničke zbirke.

Tako su se u pesnike (ređe u prozne pisce) upisivali i likovi koji bi pametnije postupili da nisu pisali ni razglednice osim onog uobičajenog “vreme je lepo, kupamo se, ajd vidimo se kad stignemo s mora”. Smotre recitatora bile su u tolikoj meri uobičajene da su se održale evo i do današnjih dana, doduše, sad samo za decu i doduše sa mnogo manje novca (novaca) nego što su onomad imale na raspolaganju. Nekad je svaki novinar koji je imao ikakav ugled pratio smotre recitatora pa izveštavao sa njih i to sa kompletnim spiskovima svih učesnika poimence, svih mesta i svih škola iz kojih su stigli, ako iko može da poveruje u to. Intervjui sa najboljima bili su uobičajeni – mali recitatori su imali svoj trenutak slave, tu sumnje nema, i svakako su se osećali veoma važnim.

Te smotre organizovane su sa takvim oduševljenjem i takvom egzaltiranošću, kao da su u goste stigli Liz Tejlor i Ričard Barton, a ne deca iz osnovnih škola, od kojih će poneko zaista umeti da odrecituje to čemu su ga naučili ambiciozni nastavnici. Značajne ličnosti iz sveta politike i kulture otvarale su ove hepeninge govorima koji su posle u medijima citirani od reči do reči, a osveženje za sve učesnike se podrazumevalo – ne pecivo i mineralna voda plus kafa za nastavni kadar, kao sada, nego ozbiljni obroci sa kuvanom hranom, roštiljem i kompletnim asortimanom pića. Kad se deca raziđu, za odrasle je počinjala pijanka do zore.

Dramsko amatersko stvaralaštvo bilo je posebno omiljeno u ta vremena, visoko cenjeno i podržano na razne načine, pre svega finansijskim ulaganjem. Mnogi čestiti predstavnici radničke klase dane su provodili na teškim poslovima u fabrici ili na njivi, a uveče, čim večeraju i operu se, odlazili u kulturno umetničko društvo i tamo glumili kralja Kreonta ili kralja Lira, recitovali Lorku i Puškina ili raspravljali o Zilahijevim delima

Dramsko amatersko stvaralaštvo bilo je posebno omiljeno u ta vremena, visoko cenjeno i podržano na razne načine, pre svega finansijskim ulaganjem. Mnogi čestiti predstavnici radničke klase dane su provodili na teškim poslovima u fabrici ili na njivi, a uveče, čim večeraju i operu se, odlazili u kulturno umetničko društvo i tamo glumili kralja Kreonta ili kralja Lira, recitovali Lorku i Puškina ili raspravljali o Zilahijevim delima.

Niko od ovih ljudi ne da nije završio dramaturgiju, glumu ili književnost, nego mnogi nisu imali završene ni sve razrede osnovne škole, ali, to izgleda nikome nije smetalo. Štaviše, firme u kojima su amateri bili zaposleni hrabrile su sve ove aktivnosti svojih radnika do tačke gde su im davale slobodne dane kad zatreba, zbog proba ili zbog neke smotre. A amateri su ovu veliku pažnju i uzvraćali.

Mnogi su, upravo zahvaljujući tim satima provedenim u kulturno – umetničkim društvima, na ubrzanim kursevima završavali osnovne i srednje škole, pa poneki i fakultete prebrinuli. Slavni reditelji (i to pravi) rado su im držali kurseve i predavanja, kojom prilikom bi odabrali najtalentovanije, one koji su “dobar materijal” i tako ih katapultirali u život sasvim drugačiji od teškog posla u fabrici ili na njivi.

Znate li šta se dešava kad nekim ljudima kažete da su talentovani? E, upravo ovo se dešava.

Tako bi osoba glumila u jednoj, dve pa tri amaterske predstave, i odjednom – evo je na smotrama. A tih smotri bilo je svake godine, država, Republika i Pokrajina obilato su finansirale razne manifestacije drame na svim jezicima naroda i narodnosti Vojvodine. Događalo se, bez ikakve šale, da smotra amaterskog stvaralaštva iznedri i bolje glumce i bolje predstave nego postavka profesionalnih pozorišta. A dobre uloge i dobre predstave nisu prolazile bez nagrade. Odjednom bi glumci – amateri, koji su glumili u svojoj rođenoj odeći, jer nikakav kostim nisu imali, dobili sredstva za kostime, kulise, ceo mizanscen, pa prevoz do smotre u dalekim i sve daljim mestima u celoj SFRJ a ponekad i u pravom inostranstvu, pa i sopstveni autobus kojim su mogli da putuju. Neki su dobili međunarodna priznanja, neki postali reditelji i pisci scenarija.

Za Kikindu se znalo upravo po njenom dramskom stvaralaštvu – najzad, i Narodno pozorište počelo je kao Narodno amatersko pozorište, a glumci – entuzijasti su najpre dobro odrali laktove i kolena dok nisu došli do redovnih plata, profesionalnog statusa i ozbiljnih ulaganja u predstave.

Slikarstvo takođe nije zaostajalo. Slikarskih kolonija bilo je u izobilju, opština, država i svi nivoi vlasti ulagali su novac, a slikari ni slučajno nisu morali da završe ni Akademiju ni bilo šta drugo da bi dobili atelje ili organizovali izložbu u nekom od prestižnih gradskih prostora. Dovoljno bi bilo da imaju potreban broj završenih slika u terminu kad je zakazana izložba – i to bi bilo to. Vajarke amaterke i vajari amateri takođe su mogli da pokažu javnosti svoje stvaralaštvo. U stvari, jedina umetnost koja u Kikindi nije uspela da se razvije u vodama amaterizma bila je – opera. Za nju ipak treba glas, a i priličan broj godina učenja na visokoškolskim ustanovama.

Posle raspada SFRJ i svih zanimljivosti koje su nas od tada zadesile, ni od amaterizma nije ostalo baš mnogo, barem gledano sa aspekta nekadašnjeg tretmana i ulaganja. Šteta, sad bi onaj i onakav amaterizam baš dobro došao, da ljudi ne potonu u totalni očaj od siromaštva i beznađa.

(Objavljeno u Kikindskim 30. marta 2018.)