Rast broja radnika u platformskoj ekonomiji povećao je i interes za njihov “lagodan” radni angažman i “super” zarade, kako se to potpuno neopravdano veruje u javnosti
Pojam platformskih radnika, odnosno frilensera, u Srbiji prate neosnovane pretpostavke, mistifikacije pa i zablude. Uglavnom se smatra da frilenseri dobro zarađuju, jer rade za strance, kao i da su angažovani kada žele i koliko žele, jer nemaju fiksno radno vreme. Sa porastom broja radnika u platformskoj ekonomiji postepeno se demistifikuje i priča o njima i njihovom radu. Najveću pažnju javnosti dobili su pre dve godine, kada je Vlada najavila oporezivanje frilensera i to retroaktivno.
Zbog već poznatih problema, poput činjenice da frilenseri nemaju zdravstvenog i penziono osiguranje, kao i teškoća u vezi sa nejasnim pravilima oko prijave poreza, njihov život je svakako prepun stresa. U nastavku slede tri priče platformskih radnika koji su želeli da ispričaju svoje iskustvo, ali da ostanu anonimni, zbog čega će njihovi potpuni identiteti ostati poznati samo redakciji.
Sedam godina do “izdaje”
Naš prvi sagovornik je sedam godina bio frilenser dok nije našao “redovan” posao. Otprilike na polovini svoje frilens karijere, iako ne bez neiskustva, doživeo je veliku neprijatnost kada mu dotadašnji stalni “poslodavac” sa platforme oDesk nije platio honorar u iznosu od gotovo 600 američkih dolara.
“U pitanju je bio klijent koji se bavio onlajn prodajom skupocenih satova. Od mene je tražio da mu u fotošopu sređujem slike koje je postavljao na sajt. Radili smo nekoliko meseci zajedno, čak smo se poprilično dobro upoznali. U jednom trenutku je prestao da se javlja. Nastavio sam da odrađujem posao, jer sam pretpostavljao da je samo zastoj u komunikaciji. Sve dok jednog dana nisam dobio obaveštenje da je profil mog poslodavca suspendovan i da će biti revidiran. Tada sam shvatio da verovatno neću dobiti novac koji mi duguje. Ruku na srce, kasnije me kontaktirao i objasnio mi da je došlo do problema. Ipak novac nikada nisam dobio. To mi je bila zaista vredna lekcija”, ispričao nam je Zoran.
Scenario za Holivud
Priča druge sagovornice zvuči kao scenario za komediju holivudske produkcije. Pre desetak godina, još kao studentkinja, živela je sa momkom. Oboje su bili nezaposleni, pa su odlučili da se okušaju u frilensu. Pošto nisu imali mnogo izbora odlučili su se za data entry tip posla (unos informacija u razne baze podataka). Konkurisali su za iste poslove sa nadom da će ih barem jedno dobiti. Prvi posao je e dobio momak naše sagovornice. Nedugo zatim njih dvoje su raskinuli, a momak je ostavio sve iza sebe, uključujući i posao. Pošto je našoj sagovornici novac bio jako potreban ona je nastavila da radi preko njegovog profila.
“Bio je jednostavan posao i smatram da zaista nije bilo bitno ko ga radi. Zašto je bitno ko unosi brojeve i slova sve dok je posao odrađen? Ljudi za koje sam radila su bili veoma zadovoljni mojim učinkom, dobijala sam sve više i više zaduženja. U jednom trenutku, nakon otprilike šest meseci, dobila sam unapređenje i postala menadžer, odnosno osoba koja pravi raspored zaduženja za svoj tim. Bila sam oduševljena sve dok nisu zatražili sastanak preko Skajpa. Nisam imala izbora i pojavila sam se na zakazanom sastanku uverena da će imati razumevanja za moju priču. Saslušali su me, ali sam istog momenta dobila otkaz. Znam da sam pogrešila, jer nisam odmah priznala sve, ali takođe smatram da su izgubili osobu za koju su očigledno smatrali da je dobar i vredan radnik”, navela je Marija.
U začaranom krugu
Treći sagovornik nam je ukazao na problem stresa i straha od manjka angažmana.
“U proseku, kada se pogleda cela jedna kalendarska godina, imam solidna mesečna primanja. Ali tu postoji jedno veliko ali, jer nikada ne znam šta me sledeće čeka, zato što nemam stalne poslodavce. Osim što trošim na kiriju, mesečne račune i osnovne životne potrebe, sve ostalo gledam da uštedim. Jer nikada ne znam kada ću dobiti sledeći angažman niti koliko će biti plaćen. Imam utisak da sam zapao u začarani krug iz kog ne mogu da se izvučem. Stalno brinem za budućnost i zbog toga prihvatam svaki posao koji mi ponude, ma kakav i koliko plaćen bio. Možda suviše negativno gledam na sve, ali čak i kada poželim da odbijem neki posao, jer mi ne odgovara ili sam preumoran, neki glasić u glavi mi kaže da sledećeg meseca možda neću dobiti nijednu ponudu. Strah od nemaštine me tera da prihvatam sve. Često sam zbog toga iscrpljen. Ponekad bukvalno samo radim, jedem dok radim i spavam. Ne znam koliko ću još moći ovako, ali trenutno nemam drugu opciju”, ispričao nam je Dejan.
Sve tri priče imaju jednu, čini se ključnu poruku: ne uživaju svi frilenseri u životu dok ispijaju ceđene pomorandže u omiljenom kafiću i kao nešto “rade” na laptopu. Nisu bezbrižni ni kada rade samo po nekoliko sati dnevno četiri dana u nedelji, jer od toga žive. Nečije porodice zavise od angažmana na UpWork-u ili dostava za Wolt. U stalnom strahu i neizvesnosti. U vazduhu neprekidno visi pitanje kako će biti sledećeg meseca. A onda kao “šlag na torti” Vlada Srbije objavi kalkulator na kome svi frilenseri mogu lako da izračunaju koliko novca su dužni za porez. Pride dobiju i informaciju o dužini trajanja zakonske kazne koja ih svakako čeka. Jer “ekonomski tigar” zatvara oči pred problemima i nemilosrdno proždire sve pred sobom.
BOJANA TATIĆ
