Nakon što su u aprilu putovali sa studentima do Strazbura i potom nastavili da “pumpaju” na protestima u Kikindi, Tanja i Miša Tanović poručuju svima koji su već na protestima – da istraju, jer je u pitanju duga borba, a onima koji još nisu, da se pridruže i daju doprinos za bolje i pravednije društvo
Gordana Perunović Fijat
Naši sugrađani, supružnici Tatjana Tanja Tanović, psihološkinja i psihoterapeutkinja, i Miša Tanović, privatni preduzetnik, učestvovali su u studentskom karavanu koji se zaputio za Strazbur početkom aprila. Razgovaramo sa njima o utiscima i efektima putovanja koje je odjeknulo u gradu i regionu.
KIKINDSKE: Kako ste odlučili da se pridružite studentima?
MIŠA TANOVIĆ: Jednostavno. Imao sam potrebu da nešto više uradim za taj pokret, taj studentski protest. Pozvao sam studente i ponudio svoje vozilo, kombi, i svoje učešće, dakle, da vozim. Odmah su prihvatili. Onda je i Tanja odlučila da pođe, ponudila i pomoć psihologa, pa su se još više obradovali.
TANJA TANOVIĆ: Pre samog polaska, kad smo odlučili da idemo sa studentima, mislili smo da se kreće za petnaest ili dvadeset dana, ali, kad su nas pozvali u subotu, ispostavilo se da krećemo u četvrtak. Brzo smo mislili, brzo se organizovali, svako sa svojim poslom I sa svim našim porodičnim obavezama, i istog dana smo javili da polazimo. Planirano je da nosimo studentske stvari i bicikle. Sad, da ne bude zabune: studenti su vozili svoje bicikle, a mi smo u kombiju držali rezervne bicikle i one koji su se pokvarili putem.
KIKINDSKE: Kako je proteklo putovanje?
TANJA TANOVIĆ: Krenuli smo na put 3. aprila, vratili se 19. aprila. Polazak je bio iz Novog Sada. Studentima je priređen veličanstven ispraćaj, mnogo ljudi, svi plaču, plačem i ja, svima oči pune nade, ohrabrenja. Idemo zajedno, tu smo, dosta nam je više, tako sam ja doživela taj trenutak. Isto se događalo u svakom mestu kroz koje smo prošli, svuda su ljudi dočekivali naš karavan, svuda su spremili hranu i navaljivali da je uzmemo. “Ponesite za studente”, čulo se sa svih strana. Tamo gde nismo stali, jer nije planirano, tamo su nam ubacivali hranu kroz prozore, u jednom trenutku bila sam pokrivena kesama punim posluženja za studente. Ljudi su se probudili, pošto su godinama bili u strahu. Svima su nam ovi mladi ljudi pokazali da može sve ovo da se menja.
MIŠA: Svaki doček bio je pun adrenalina, a najemotivnije je bilo u Beču. Studentski karavan je imao sve, hranu, lekarsku pomoć, psihologa, servis za bicikle.
TANJA: Svih osamadesetoro koji su krenuli stigli su na cilj. Ta energija, snaga, korektnost koja je prožimala ceo poduhvat, to je za mene bilo fascinantno.
KIKINDSKE: A s druge strane granice?
TANJA TANOVIĆ: Svuda, u svakom mestu, dočeci, masovni, s puno ljubavi, sklopljena su mnoga divna prijateljstva.
MIŠA TANOVIĆ: Društvene mreže su bile usijane, svakog dana neko je iz okoline zvao da pita šta treba. Uz našu rutu, mnogo ljudi se organizovalo da nas dočeka I snabde svim što je potrebno, pa I preko toga.
TANJA TANOVIĆ: Mimo planiranih dočeka, ljudi su dolazili da nam donesu još hrane. Kad je zahladnelo, jedan par je prešao svojim vozilom 500 kilometara da donese studentima šalove, kape i rukavice. Drugi su doneli vruću čorbu za studente. Jedna žena je pripremila i donela 120 sarmi. Sve nezavisno od organizovanih pauza u naseljenim mestima.
MIŠA TANOVIĆ: Na pauzama smo organizovali služenje hrane iz našeg kombija. Ipak nam je ovo prvo putovanje ovakve vrste, nismo imali pojma šta možemo da očekujemo. Bilo je mnogo improvizacije, svaki dan drugačiji, druga ruta, drugi odnos sa policijom, druga organizacija. Svakih 25 kilometara imali smo pauzu, to je bilo pravilo – pauza i obrok. Na kraju dana se već vidi kako su svi umorni, ali, kad stignemo kog naših domaćina na prenoćište, odjednom svi živnu, kao da nisu vozili ceo dan, nema spavanja pre jedan, dva sata noću. U Ulmu smo rano ujutro, u šetnji, sreli dve studentkinje iz našeg karavana – kako džogiraju, kao da nisu vozile bicikl danima.
KIKINDSKE: Koji deo poduhvata vam je naročito ostao u sećanju?
MIŠA TANOVIĆ: Svaki doček bio je pun adrenalina, a najemotivnije je bilo u Beču. Studentski karavan je imao sve, hranu, lekarsku pomoć, psihologa, servis za bicikle.
TANJA TANOVIĆ: Svi koji su primali studente na prenoćište su naši ljudi u inostranstvu. Svih osamadesetoro koji su krenuli stigli su na cilj. Ta energija, snaga, korektnost koja je prožimala ceo poduhvat, to je za mene bilo fascinantno.
KIKINDSKE: Šta se promenilo za vas posle puta u Strazbur sa studentima?
MIŠA TANOVIĆ: Bogatiji smo za jedno divno iskustvo.
TANJA TANOVIĆ: Srce mi je još ispunjenije ljubavlju nego što je to bilo pre ovog putovanja. Ta snaga, ta upornost mladih ljudi probudila je i mene da poradim na svojoj fizičkoj kondiciji, da se više krećem, da i kod sebe pomerim neke granice, kad vidim koliki su dometi ljudske fizičke snage i spremnosti.
KIKINDSKE: Kakve reakcije sugrađana i javnosti ste doživeli po povratku?
MIŠA TANOVIĆ: Dočekani smo u Kikindi veoma emotivno – taj doček me je držao danima posle.
TANJA TANOVIĆ: Tu smo videli koliko ljudima trebaju ljudi koji čine ispravne stvari. Koliko su ljudi željni pravih stvari i normalnosti.
KIKINDSKE: Šta biste poručili studentima, šta sugrađanima a šta javnosti?
TANJA TANOVIĆ: Ovima koji su već na blokadama, koji učestvuju u protestima, koji govore da živimo u nefunkcionalnom društvu, njima bih poručila da istraju, jer ovo je duga borba. Onima koji nisu, da se pridruže, jer što nas je više, to ćemo se efikasnije boriti za pravedniju Srbiju.
MIŠA TANOVIĆ: Ja ne znam više šta treba da se desi da bi neki ljudi shvatili kako živimo u društvu koje ne funkcioniše.
