Takvi kakvi smo, zagledani smo u tuđa dvorišta. Najviše zijamo u uređene avlije bogatih zemalja i kukamo kako nikada nećemo ući u taj klub dobrostojećih, u kome se čak i oni najsiromašniji ovde mogli slobodno svrstati u viši srednji sloj.
A u stvari, žalimo se besrazložno, jer živimo u jednoj od najbogatijih zemalja Evrope.
Kako sad to, pitate se. Jednostavno: Srbija je zemlja koja u svojoj modernoj istoriji, koja traje nešto više od dva veka, izložena neprestanoj i stravičnoj korupciji, a ipak opstaje i nekako funkcioniše.
To sebi može da priušti samo neko ko je bogat. E sad, do kada će naša otadžbina izdržati sveopšte čerupanje, pitanje je ne od milion, već milijardu dolara ili evra, zavisno koju od vodećih svetskih valuta preferirate.
Da budemo jasni, korupcija, odnosno nezakonito prisvajanje društvenog bogatstva od onih koji su na vlasti i onih koji su bliski vlasti nije licenca nijednog društva, pa ni našeg.
Od kada je sveta i veka, oni koji odlučuju su u iskušenju da uzmu pogaču preko hleba. Malo je njih koji odole izazovu zgrtanja novca bez imalo truda, već zahvaljujući poziciji koju su na ovaj ili onaj način stekli.
Korupcije i te kako ima i u onom zemljama koje se obično uzimaju kao primer visoko uređenih i odgovornih društava, kao i u onima koja su simbol bede.
Kao i kovid, korupcija je virus koji se proteže od Skandinavije do Južne Afrike, od Australije do Amerike.
Ipak, razlike ipak ima. U zemljama vladavine prava, kada nekog uhvate se prstima u medu, državni mehanizam ga ne pušta sve do izricinja propisane kazne.
A u državama kojih je još uvek znatno više, a gde su zakoni relativna i arbitrarna stvar (u koje na žalast spada i Srbija), velika većina onih koji budu uhvaćeni u koruptivnim radnjama na kraju ne bude osuđena.
Štaviše, država im isplati visoke naknade zbog tzv. nezakonitog pritvora, pa budu na dvostrukom dobitku.
Em su se okoristili od koruptivnog posla, em su još dobili novac iz budžeta zbog toga što ili organi gonjenja nisu obezbedeli adekvatne dokaze ili je sudska vlast postupak vodila traljavo i pristrasno.
Rezultat je ono što se naziva “sistemska korupcija”, protiv koje je se izuzetno teško, skoro nemoguće, boriti.
Ima još nekih naših specifičnosti kada je korupcija u pitanju. U većini zemalja korupcija se dešava u poslovima koji su predviđeni finansijskim planovima ili godišnjim budžetima.
Kada se posao dodeljuje nekom spoljnom subjektu, dogovori se korupcioni procenat, ali se posao završi.
Kod nas je obrnuto. Prvo se napravi korupcioni plan, a potom se posao prilagođava već napravljenoj korupcionaškoj raspodeli.
Samim tim, procenti korupcije se drastićno razlikuju, a u potonjem slučaju da li je posao završenili nije, za one koji su se okoristili, nije ni važno.
Važno je znati da je u oba slučja korupcija je neprihvatljiva i predstavlja kršenje zakona koje treba drastično kažnjavati.
Šta da vam kažem? U toku mukotrpne izgradnje države Izrael, slavna premijerka Golda Meir je rekla da zemlja u kojoj građani neće imati osećaj straha i u kojoj će mladi videti društvo u kome će planirati svoju budućnost treba da učini dve stvari: prvo, da tri najplaćenije profesije budu vojska, prosvetari i lekari, i drugo, da se korupcija izjednači sa izdajom, a korumpirani zvaničnici sa izdajnicima. Koliko znam, ovo drugo nije nijedna država uradila, pa ni Izrael.
