“Mislim da je Kikinda najlepši grad. Kikinda ima tu neku nevinu, svojstvenu i autentičnu atmosferu, a i naš mali “izsabotirani” grad, naša varoš, uvek je imao neke bitne ljude”, kaže za Kikindske nekada talentovani teniser, potom hrabri građanski aktivista i pred odlazak poznati performer i žongler sa vatrenim rekvizitima
“Aerodromi su izuzetno dobra mesta za piskaranje i razgovore s ljudima koji su ti nekada bili bliski, a sada su to, iz raznih razloga, nešto manje. Za nekih petnaestak sati biću u Beogradu. Često dolazim u Kikindu, recimo, na svakih nekoliko meseci. To je verovatno znak da u Kikindi postoji nešto meni bitno. Ovde, na Kanarska ostrva, retko mi dolazi ekipa iz rodnog grada u posetu. Daleko je i skupo, pa verujem da je zbog toga. Poslednji je bio Daško, ali on je na Majorki, a pre njega Miša, koji je potom otišao, prerano, u februaru, i nije se vratio”, započinje razgovor za naše novine Boris Blaće, koga Kikinđani pamte prvo kao talentovanog tenisera, potom građanskog aktivistu s kraja devedesetih i početka dvehiljaditih, a kasnije i po atraktivnim umetničkim performansima s različitim vatrenim rekvizitima, ali i po tome što je prvi u ovom delu sveta nosio dredove.
Danas je Boris teniski trener i cenjeni muzičar-multiinstrumentalista na španskim Kanarskim ostrvima, preciznije na ostrvu Lanzarote, najsevernijem u ovom arhipelagu u Atlanskom okeanu, na stotinak kilometara od obale Afrike, a preko hiljadu od Španije.
Njegova muzička karijera nije nešto neočekivano i neobično, jer je i Borisov otac Tomislav Blaće, legendarni kikindski profesor i vaterpolo trener, ali i čovek koji je svojevremeno pevao u Svađalicama, pa čak 1966. godine, sa dvojicom drugara, osnovao i klub diskofila u Gimnaziji “Dušan Vasiljev”.
KIKINDSKE: Kako se Kikinda voli iz drugog grada i druge države?
BORIS BLAĆE: Na Kanarima je odlična klima: dvadeset pet stepeni je srednja temperatura. Vetar ponekad previše duva, ali i to ima svoju dobru stranu, jer on tako smiruje vrelinu saharskog peska koji stiže s obližnjeg kontinenta. Dodao bih da je ostrvo multietničko, da pripada Španiji, da ima sedamdeset dve nacije i sto pedeset vulkana, od kojih, na sreću, nijedan nije aktivan.
KIKINDSKE: Kako izgleda tvoja svakodnevica?
BORIS BLAĆE: Na Kanarima sam od 2006. godine. Vetar koji sam pominjao često poremeti putanju teniskih loptica na terenima na kojima radim kao trener. Posao ide dobro. Na nekih deset metara je plaža. Sviram kad me za to unajme. Svirao sam sa svima: big band, ska, funk, rege, hip hop… Mislim da sam u jednom momentu imao pet projekata istovremeno. Sviram i učim trombon, pa je to velika prednost, jer nije tipičan instrument. Pri tom i pevam i pišem tekstove, pa verujem da i to pomaže kod mojih angažmana.
KIKINDSKE: Šta ti nedostaje, a šta ti apsolutno ne nedostaje iz Kikinde?
BORIS BLAĆE: Mislim da je Kikinda najlepši grad. Kikinda ima tu neku nevinu, svojstvenu i autentičnu atmosferu, a i naš mali “izsabotirani” grad, naša varoš, uvek je imao neke bitne ljude. Mnogi su “otpalili”, mnogi su ostarili. Nažalost, čast i slava nikom nisu dodeljeni, iako ih ima mnogo koji to zaslužuju. S druge strane, od stvari koje volim, tu su još uvek i “Terra”, teniski tereni i park Sportskog centra. Ne nedostaju mi kafanske prazne priče i svet koji je sve spustio na taj banalni nivo ništavila. Nema prave gradske, urbane, alternativne ponude, samo neki mejnstrim uvaljan u tranzicioni kapitalizam, posoljen srčom po kojoj većina gazi “pinkovskim” koracima. To je sve nekako tužno i to ipak i jedan ozbiljan problem. Kikinda meni ipak daje nadu! Možda sam optimista, jer je posmatram sa distance. Možda, jer je normalno osećati nostalgiju.
S. V. T.
(Objavljeno u Kikindskim, broj 1203, 27. jula 2023.)
